Image Slider

LETOVANJE NA SARDINIJI / LA DOLCE VITA - Naše italijansko putovanje /III deo


Najzad sam uspela da savladam gigabajte fotografija sa prošlogodišnjeg letovanja. Trebalo je vremena da od hiljada fotografija izdvojim dvadesetak koje će vam najbolje dočaravati svetlo plavetnilo Tirenskog mora i veselo šarenilo sardinijskih plaža. Ako ste pratili prethodne putopise, znate da je Sardinija bila konačna destinacija našeg letnjeg road tripa. Putovali smo kolima, pa smo na ovo ostrvo dospeli trajektom koji putuje preko noći iz Ćivitavekije.

Za uživanje u Sardiniji odvojili smo 15 dana, ali to ipak nije bilo dovoljno da obiđemo sve plaže sa našeg spiska. Ostrvo je prilično veliko, pa smo odlučili da pola boravka provedemo na južnom, a pola na severnom delu ostrva. Zato smo se pravo sa trajekta zaputili u Vilamasarđu, maleno mestašce na jugu. Kada biramo smeštaj ( na Bookingu ili Airbnbu ), uvek izaberemo mesto koje je u središtu ostrva ( u ovom slučaju - središtu južnog dela ) kako bi nam sve obale bile dovoljno blizu.


Otpočinjemo plažarenje na Tueredi ( Spiaggia di Tuerredda, spiaggia na italijanskom znači plaža ). Na ludo plavetnilo vode sam se unapred pripremila, ali neodoljivo šarenilo suncobrana, guma na naduvavanje i raznih plažnih zanimacija me je totalno očaralo. Ne znam da li zbog boja, ili zbog ljudi koji se vidno zabavljaju, ili prosto uživaju, atmosfera na ovoj plaži odiše veselom energijom. Ovu energiju, zapravo, nosi svaka sardinijska plaža koju smo posetili. Nema uniformisanosti ležaljki i promotivnih brendiranih suncobrana, ah, obožavam takve plaže. :)


U vodi nas je takođe čekala vesela družina morskih stvorenja - račić koji glumi školjku pa se skriven u njoj šeta po morskom dnu, smešne ribice sa podvaljcima i ova preslatka morska zvezda. Prvi put sam imala priliku da vidim kako se kreće, pomoću gomile sitnih nožica, koje me neodoljivo podsećaju na resice. O prelamanju svetlosti u duginim bojama po morskom dnu, neću ni da govorim. Ovo je jedna živahna plaža, koju preporučujem uprkos gužvi, ipak je to jedna vesela gužva. :)


Dok sam pisala mejlove mami sa mora, smejala mi se jer sam pesak svake plaže poredila sa nečim jestivim. Ali ja nisam preuveličavala, plaža Čia (na slici ispod) je napravljena od mlevene plazme, jedva sam se suzdržala da ne zalijem mlekom i pojedem gomilu peska. :)


Na svakoj plaži postoji kafić gde možete kupiti kafu, sladoled ili sendvič, ali nijedan kafić nigde ne preuzima plažu. Stoga uvek možete da izberete miran deo gde ćete čuti jedino zvuke mora i zrikavaca, ili ako više volite, deo gde ćete slušati i popularne letnje melodije. :)


Stanovnici ovog ostrva su zadovoljni i veseli ljudi, neretko ćete ih čuti kako pevuše dok rade. Navikli su na italijanske turiste, pa dok italijanski razumeju (sardinjanski se od italijanskog prilično razlikuje), engleski, naročito dobar, govori mali broj ljudi. To nas je primoralo da učimo italijanski i baš sam zadovoljna zbog toga. Na google prevodiocu postoji opcija za izgovaranje reči, pa će vam google tako divno i smešno "izgovoriti" sve što želite da naučite, da ćete se ujedno i ludo zabaviti. :)


Maleno mesto u kom smo bili smešteni, Vilamasarđa, ima jedan trgić, dva kafića i tri restorana. Ali njeni meštani nikada ne deluju kao da im je dosadno, čak naprotiv. Iako je gradić pust preko dana, uveče su svi na glavnom trgu. Dok odrasli sede u kafiću, bake i deke po klupicama, deca voze rolere, igraju fudbal, žmurke i jurke svuda oko njih. I niko od njih ne gleda u telefon. Obožavali smo uveče da sedimo na klupi, jedemo sladoled i gledamo dečake kako ispred crkve igraju fudbal, kao u nekom italijanskom filmu. :)


Ne znam da li se sećate prošlogodišnjeg posta sa pripremama za plažu. Bila sam presrećna jer sam najzad uspela da ceo plažni aksesoar opremim u svoje omiljene boje - roze i rezedo.

Na slikama ćete primetiti naše omiljeno plažno štivo, već godinama unazad, a to su stripovi. Moji favoriti su Dilan Dog i Martin Mystère. :)


Plaža na fotografiji je Su Đudeu (Su Giudeu), ali se na slici ne vidi more, koje je ispred nas, već peščani delovi oko bara, pored kojih se pešaka stiže do plaže. Požurili smo na ovu plažu čim smo saznali da se, u barama oko nje, skupljaju, ni manje ni više nego - flamingosi! :D


Prošle godine sam zaista bila opčinjena flamingosima, krasili su mi torbu za plažu, teglicu za piće, čak sam i balzam za usne imala u ovom obliku. Zamislite onda moje oduševljenje kada sam saznala da ih na ovom ostrvu ima u izobilju. Ovo nigde nisam uspela da pročitam pre puta, pa je zaista bilo pravo iznenađenje. Nažalost, prilično su plašljivi pa sam uvek morala da im se divim izdaleka. :)


Glavni grad Sardinije je Kaljari (Cagliari). Iskoristili smo priliku da ga obiđemo dok smo još bili na južnom delu ostrva, jer je on skoro pa na samom jugu. Ovaj grad izlazi na more, a njegov najstariji deo, i tvrđava, nalaze se na brdu. Šarmantan je, pun ljudi, restorana i zanimljive arhitekture.


U gradu raste drveće mandarine, imaju super grafite, i puno je doseljenika iz Afrike. Gradske plaže su blizu a dovoljno daleko od luke. Prekoputa gradskih plaža je ogromna bara u kojoj boravi nekoliko stotina flamingosa, ne znam ni sama kako sam preživela to uzbuđenje. :)


Nismo mnogo vremena proveli u gradu, jer smo želeli da se brčkamo, zato nisam imala prilike puno da fotkam, pa vam moje fotke ne mogu dovoljno dočarati šarm ovog grada, ali ako planirate put na Sardiniju, moja preporuka je da ga obiđete.


Na sredini zapadnog dela ostrva, nalazi se plaža Is Arutas, na otvorenom moru. Ima predivnu vodu i pirinčan pesak. Dan koji smo odvojili za ovu plažu je bio prilično vetrovit, pa nismo odoleli da kupimo zmaja, hobotnicu Piccolina. Sada se volimo ludo. :)

Kada nije ovako vetrovito, boja mora je očaravajuće svetlo plava. A pesak - pirinač, najozbiljnije! :D


Došlo je vreme da se selimo na severnu polovinu ostrva, u preslatko seoce Osilo. Kako smo pre puta imali ne baš mali broj smeštaja da rezervišemo, pola informacija smo uspeli da zaboravimo pa smo se tako iznova iznenađivali smeštajem koji smo odabrali. Smešteno na vrhu najvišeg brda u svojoj okolini, ovo seoce ima predivan pogled na sardinijsku prirodu. Centar sela je jedna uličica sa restoranom, odakle se pruža panorama. Kada smo stigli, odmah sam zamislila kako ćemo svake večeri dolaziti ovde da uživamo u pogledu, ne shvatajući da je naš Bed & Breakfast tik uz restoran i deli ovaj isti predivan pogled. Oduševila sam se!


Iz svake prostorije kuće pruža se panorama, a noću se, usled nedostatka naselja u blizini, jasno vidi mlečni put. Ne znam da li sam se više oduševila ovom činjenicom ili modernim, svežim i jednostavnim dizajnom ove redizajnirane stare kuće, koju je vlasnik, inače arhitekta, nasledio i zatim rešio da se preseli sa suprugom u ovo preslatko seoce. Pripremila sam nekoliko slika iz ovog smeštaja koliko mi se dopao, ali sam onda shvatila da je ovo ipak putopis a ne Booking, pa sam teška srca odustala od njih. :D

Nismo ni sanjali da se na samo sat vremena vožnje nalazi moja omiljena plaža na celoj planeti. Očaravajuća La Pelosa!


Nagledala sam se svetlo plavih mora, ali ovo čudo još nisam videla. Oduševio me je i njen kupasti oblik, činjenica da ima sprud kojim dok hodate izgledate kao da hodate po moru, predivne stenice sa mini uvalicama koje je  okružuju. Šarenilo suncobrana i zelenilo okolnih brdašca koje su zapravo dvorišta puna ilijandera. Ostrvce sa kulom prekoputa. Vijuge u pesku po morksom dnu i gomila belih jedrenjaka koji je okružuju.


Na plaži je gužva, ali ona vesela i šarena gužva. Pored je bar/restoran sa pogledom na čitavu plažu, gde možete da ručate ili popijete neki egzotični koktel. Na svaku plažu smo otišli po jedanput, a na La Pelosu čak tri puta, iako je naše letovanje već bilo pri kraju a spisak neobiđenih plaža veliki. Šta više da tražim kada sam napokon našla svoju La Pelosu. :)


Proveli smo i jedan hladan i oblačan dan na njoj, skoro sami na plaži. Pravili smo Peška, odnosno Sneška od peska, gledali devojčicu kako svojoj baki izvodi profesionalnu gimnastiku na pesku i pse koji trče obalom jureći štapiće. Na ovoj plaži, očigledno, nikada nije dosadno.


Tog dana sam najzad našla vremena da svoj balzam za usne, u obliku flamingosa, udostojim fotografije. :)

Ono što moram da napomenem je da, ako ne želite da pola svog letovanja provedete u vožnji, je ipak bolje da se odlučite za jednu obalu ako posećujete ovako veliko ostrvo. Mi smo povučeni iskustvom sa Kefalonije mislili da znamo šta nas čeka ali smo se prilično prevarili. Najbliža plaža nam je bila na sat vremena vožnje, a do nekih smo se vozili i do dva i po sata, pa onda nazad, zaista previše. Usput uspete da vidite zanimljiva naselja, poput ovog na slici ispod, koje inače ima spomenik sirene na vrhu (preslatko), ali ipak, odmor iziskuje odmor. :)


Skoro na samom severu ostrva nalazi se presladak i živahan gradić Santa Teresa Galura. U ovom gradiću smo shvatili koliko je sever popularniji za turiste i samim tim više "fensi". Ne znam koji bih izraz upotrebila da bolje opiše ovu razliku između severa i juga ostrva. :) Iz gradića se mogu uplatiti ekskurzije brodićima na okolna ostrvca. Na ostrvu Budeli se nalazi roze plaža, takozvana Spiaggia Rosa, i kao što možete da pretpostavite, doživela sam fras kada sam to saznala. Flamingosi, roze plaže, ma da li ja sanjam!? Radi se o tome da ova plaža ima primesu crvenkastog peska i onda ponekad zaista deluje roze. Ipak, nismo uspeli dovoljno rano da se probudimo kako bismo stigli do ovog gradića na vreme za brodić, pa sam ovu plažu ostavila za neki naredni put.

Gradska plaža Santa Terese Galure je još jedna plaža sa nestvarno plavom vodom, Rena Bianca.


Ova plaža gleda na Korziku, krasi je tipično šarenilo sardinijskih plaža, a boja vode te tera da trljaš oči ili da se štipkaš kako bi bio siguran da je ne sanjaš. :)


Svetlu i prostranu La Cintu (na slici ispod), ostavili smo za kraj, taman nam je bila na putu ka trajektu za povratak kući. Ipak, tog dana je toliko duvao vetar da je sve ljude rasterao sa plaže. Teška srca smo se oprostili od nje, i ostatak dana proveli u okolnom mestašcu San Teodoro. San Teodoro je, poput Santa Terese Galure, upadljivo bogatiji od mestašca na jugu. Ima velikih broj prelepih vikendica, dosta turista i slatke uličice.

I tako, dok jedem svoj trista pedeset i šesti sladoled na ovom letovanju, već nostalgična što odlazimo, vadim svoj spisak plaža i shvatam da Costa Smeralda nije samo jedna plaža sa mog spiska, koju nismo obišli, kao što sam mislila, već čitava obala i to veoma popularna. Tada shvatam koliko toga još ne znam o ovom ostrvu i koliko smo stvari propustili da vidimo. 


Pripremajući ovaj putopis, rodila mi se želja da se vratimo i nastavimo gde smo stali. Zato smo pre par nedelja uplatili smeštaj u San Teodoru, tačno između Costa Smeralde i tri nestvarne plaže - Cala Goloritze, Cala Mariolu i Cala Gonone, koje još uvek nismo prežalili što ih nismo obišli, i do kojih se dolazi isključivo čamčićima ili hajkingom kroz šumu. Krećemo za dve nedelje i jako se radujem. :)

Zato ovom prilikom najavljujem da se putopis nastavlja, pa će svi oni koji rasmišljaju o odlasku na ovo predivno ostrvo, imati potpuniju sliku onoga što ih tamo čeka.

Nadam se da ste uživali u čitanju ovog putopisa, bar delić koliko sam ja uživala u njegovom pripremanju. :)

VESELI KORNETI - LAKO & ZABAVNO


Već smo pravili šareni domaći sladoled i zdrave ledene lizalice na štapicima, a sada su, napokon, i korneti došli na red za ukrašavanje. Toliko je brzo i jednostavno ukrasiti kornete na ovaj način, da prosto morate da probate! :)



Da li se sećate glaziranih jabuka iz prazničnih čarolija? Pokušavajući da glaziram jabuke i napravim svoju verziju ušećerenih jabuka, shvatila sam da je dobijanje savršene domaće šećerne glazure nemoguća misija ( bar za mene ). Zato sam tom prilikom pribegla čokoladi za topljenje u boji. Ako uspete da pronađete čokoladu u boji, znajte da je ona, definitivno, preporuka broj jedan.

Obzirom da sam ja moju potrošila, rešila sam da koristim fondan glazure u bojama koje sam već imala i koje su baš ovakvu priliku čekale. :) Ove glazure ćete lako naći u poslastičarnicama, radnjicama koje prodaju ukrase za kolače, pa čak i u "zdravim hranama".

Što se korneta tiče, njih kupujem u Rodinim supermarketima, ali sam sigurna da ih ima i u drugim bolje opremljenim prodavnicama.


Ako se odlučite za fondan glazuru, sve što treba da uradite je da je zagrejete na veoma tihoj vatri i sačekate da se opusti i postane maziva. Znaćete da je dobro zagrejana ako prilikom mešanja osećate da je gusta. Ako je ste je zagrejali malo više nego što treba, mešanje će biti veoma lako, to znači da treba da je pustite malo da se prohladi. Jer ako je previše vruća, prilikom umakanja će brzo da se slije i ostane providnjikava, i najverovatnije će umazati ceo kornet. Zato slobodno mešajte dok se ne prohladi i dok ne dobijete gušću teksturu.

Kada umočite gornji deo korneta, pustite da se višak glazure vrati u šerpu. Zatim kornet uspravite i pustite da glazura krene nežno da se sliva na dole. Ja više volim kada glazura nije raspoređena ravnomerno pa zato drmusam kornet dok ne krene da se sliva više sa jedne strane. :)

Ostavila sam ih da se prosuše uspravno tako što sam ih postavila u shot čašice. Obzirom da je dosta vruće ovih dana, možete da ih stavite pravo u frižider. Kada se glazura skroz stegne i ohladi, onda ih slobodno okrenite naopačke, jer je tako definitivno praktičnije. :)


Ako ste uspeli da se domognete čokolade u boji, koja je definitivno mnogo ukusnija od fondana, predlažem da je zagrejete na pari ( veća šerpa sa kipućom vodom dole, i manja šerpa sa čokoladom gore). Meni ovo super uspeva i u mikrotalasnoj, iskrena da budem. :) Važno je samo da ne dodajete puter kako se čokolada ne bi previše razlila niz kornet. I naravno, isto važi što i za glazuru, čokolada ne sme biti previše topla jer će se brzo sliti i prekriti više korneta nego što treba.

Ukrase za kolače u vidu mrvica, konfeta, srculenca i ostalog, dodajemo dok je glazura / čokolada još topla, znači odmah nakon umakanja.

To je cela mustra. :)


Dodamo omiljeni sladoled, još malo šerenih mrvica, možda neki ukrasić iz prethodnog posta i mmm, uživamo u ovom veselom osveženju! :)


Prijatno! :)

KOKTEL AKSESOAR - ODŠTAMPAJ SAM


Rešila sam da ne gubim vreme čekajući odlazak na more, i da unesem malo tropskih užitaka u našu svakodnevnicu. Kao što već znate, obožavam tematske napitke. Zato mi ukrašavanje slamčica i pravljenje dekora na štapićima nikad ne dosadi. Već dugo planiram da napravim svoje suncobrančiće za koktele, i najzad - evo ih! Očarali su me, pa ih ovom prilikom delim sa vama, zajedno sa tropskim i plažnim motivima za vaše letnje napitke. :)

Pored štampalica koje možete preuzeti klikom OVDE,



Ok, jasno je da ukrase za slamčice samo isečemo i zalepimo na slamčice (ili drvene štapice). :)

Ali za suncobrančiće moram da napomenem da je potrebno izbigovati sve delove koji se savijaju, kako bi sprečili štampu, i papir uopšte, da popuca na savijenim delovima. Možete zamoliti osoblje u kopirnici da vam to profesionalno uradi. A možete i sami, koristeći tup nož i lenjir, preći preko svih delova koje treba saviti. Slobodno pritisnite nož dok ovo radite, što bolji otisak ostavite, lakše i lepše ćete saviti sve prugice na vašim suncobrančićima. :)


Drveni štapići, koje ja zovem "velike čačkalice" se prodaju u marketima kao štapići za ražnjice. Kako biste ih zalepili za gornji deo suncobrančića, predlažem da stavite malo više lepka kako bi štapić mogao lepo da "legne". A ako imate pištolj za vruće lepljenje, to je najbolja varijanta. Ja svoj pištoljčić obožavam, i ne samo zato što je roze. :) Zaista ne znam kako sam do sada lepila stvari bez njega.


Tu je i kokos kao neizostavan deo tropskog užitka. A moj predlog koktela koji obožavam da pijem iz kokosa je - malo Malibu ruma ( koji je i sam sa ukusom kokosa ) i mleko. Uvek dodam i koju kap jestive crvene ili roze boje, jer naravno, moram da iskoristim to što se čisto beli napitak savršeno boji u roze. :) Obzirom da tečnih jestivih boja, koje možete naći u marketima, nema u roze nijansama, par kapi crvene će dati savršenu roze.



Nadam se da ste uživali u čitanju ovog posta koliko i ja u njegovom pripremanju.
Jedva čekam da vidim vaše letnje koktelčiće! :)

NAPRAVITE SAMI SVOJU JAPANSKU LEPEZU


Najkorisnija stvar, poslednjih nekoliko nedelja, definitivno mi je bila lepeza. Zato sam poželela da napravim sama neku malo drugačiju, u svojim omiljenim bojama. Ispostavilo se da ništa lakše nisam napravila od ovih lepezica. Ako vam se dopadaju moji dezeni, link za preuzimanje štampalica vas čeka na dnu posta, jer trebalo bi prvo da ih vidite, zar ne!? :)



Slika govori hiljadu reči ali hajde da dodam još neku za svaki slučaj:

1| Trebaće vam tri papira iste veličine. Moji su A4 formata. Ako se odlučite za ukrasni papir, vodite računa da ne bude tanak, birajte deblje ukrasne papire, i naravno, isecite ih tako da dobijete tri papira istog formata. Uvek možete naći dezen koji vam se dopada na netu i odneti u obližnju štampariju. Vodite računa samo da rezolucija fotografije sa dezenom bude velika kako bi štampa ispala dobro. Takođe, predlažem dvostranu štampu kako bi lepeza imala dezen sa obe strane. :)

2| Savijte svaki papir u harmoniku po dužoj stranici papira, tako da kraća strana papira ostane 'ravna'. Širina savijenih delova treba da bude jednaka širini drvenih štapića koje ste odabrali. Štapiće koje sam ja koristila kupujem u apoteci, prodaju se kao štapići za grlo. :)

3| Kada ste napravili harmonike, presavijte svaku na pola.

4| Presavijene delove koji se dodiruju, zalepite jedan za drugi lepkom za papir u stiku.

5| Zatim zalepite svaki spoljni deo pojedinačnih lepezica jedan za drugi, ali ostavite dva kraja slobodna jer tu dolaze štapići. :)

6| Štapiće zalepite istim lepkom u stiku, jer savršeno drži.

I vaša lepezica je gotova! :)


Lepezice se lako pakuju, umesto washi traka koje sam ja koristila za fotkanje, praktičnije je da izaberete neku lepu gumicu. Kada skupite lepezu, gumicu vežete oko štapića kako se ne bi otvarala. Tada lepeza postane malena i kompaktna i može da stane u svaku torbicu, a papir je bezbedan od cepanja. Kada je otvorite, gumicu opet vežete oko štapića kako bi ostala otvorena i to je cela mustra. :) 


Ako su vam se dopali dezeni koje sam ja izabrala, možete ih preuzeti klikom na opis lepeze:


Nadam se da vam se dopala ideja i da ćete uživati u svojim homemade jedinstvenim lepezama. :)

LA DOLCE VITA - Naše italijansko putovanje / II deo / UŽIVANJE U TOSKANI


Ako ste pratili prethodne putopise, onda znate da je ovo nastavak našeg putovanja po Italiji, koji zapravo, poprilično kasni. Bilo je teško izboriti se sa gigabajtima slika, jer u fotkanju, kao i u mnogo čemu, uopšte nisam umerena. :)

Elem, plan našeg putovanja bio je - Rovinj, Venecija, Firenca, vožnja kroz predivnu Toskanu i obilazak svih šarmantnih toskanskih gradića, Siena, nastavak vožnje kroz Toskanu do mesta odakle polazi trajekt koji nas vodi na našu krajnju destinaciju - Sardiniju. :) Ovaj post je posvećen uživanju u Toskani, izuzevši Firencu i Sienu. Na njih ću se nadovezati nekom drugom prilikom.

Deo Toskane koji smo ovom prilikom obišli je Chianti. Nalazi se u središtu regije i prepun je preslatkih gradića-utvrđenja i naravno, čarobnih brda i vinograda.

Prva stanica na našim toskanskim putešestvijama bilo je majušno mesto - Greve in Chianti. Celi gradić je jedan veliki trg, prepun cveća, kafea, vinoteka i suvenirnica. On mi se, iskreno, najmanje dopao, jer je, za razliku od ostalih gradića, na ravnom, nema predivan pogled koji imaju ostali i previše je 'komercijalan' za moj ukus. Pomenula sam ga zato što je dosta poznat, pa da vam, eto, ne oduzmem tu informaciju. :)



Nakon ovog gradića kreću prava toskanska brda. Pratimo čuveni put SR222, koji vas vodi na sva mesta koja ne treba propustiti.



Na vidiku je maleni Panzano. Nalazi se na brdu, čini ga jedna uličica i crkvica na vrhu. Kada smo se pojavili, na ulici nije bilo nikoga. Ubrzo smo shvatili da su svi u restoranima, koje čak ni ne primetiš dok ne rešiš da proviriš kroz poneka otvorena vrata. Svaki restoran ima svoj balkon ili dvorište odakle se pruža predivan pogled. Restorančić u koji smo upali mi je jedna od omiljenijih uspomena iz Toskane. U prošaranom hladu ispod stare smokve i vinove loze, imali smo najukusniji ručak na ovom putovanju. Pored domaćih pasti i kapreze salate, na koju smo i dan danas navučeni, veliki utisak na nas je ostavila salata od krušaka i pekorino sira. Pekorino smo tada prvi put probali, ali smo brzo saznali da je on velika zvezda Toskane. Zabavno je bilo to što su i kruška i sir bili naseckani na sitne kockice i izgledali identično, pa je svaki zalogaj ove salate bio iznenađenje. :) A poseban šmek celom ugođaju su dale dame sa naslovne fotke, obučene u belo, koje očigledno baš umeju da uživaju u svom ručku. :)


Put nas dalje vodi kraj brojnih vinograda, kroz očaravajuće zelenilo, do Casteline. Ovo mesto je malo urbanije i življe, ima obilje prodavnica u kojima možete kupiti dobre sireve, vina, maslinovo ulje, i testenine svih veličina i oblika. A da ne pominjem kremasti i preukusni gelato! :) Ako sam nešto naučila na ovom putovanju, to je da na sve moguće načine naručim sladoled. :D



Iznenadili su me svi oblici i živopisne boje testenina. Najpopuranije su, čini mi se, šarene mašnice. Njih sam donela mami, bakama i sestri da naprave neku dobru pastu, ali je problem što niko ne želi da ih skuva jer su mnogo lepe. :D Nismo odoleli ni prelepim daskama za sečenje od maslinovog drveta, naročito onim nepravilnog oblika. Njihove šare neodoljivo podsećaju na eurokrem, tako da nije ni čudo što sam bila toliko opčinjena njima. :)



Da li ste primetili da svi ljudi na fotkama nešto ručkaju!? :) Ne kažu badava da slika govori hiljadu reči. Naše 'planiranje' puta kroz Toskanu je ustvari išlo ovako: 'Ahhh, kakvi predeli, pašću u nesvest. Vidi ovaj gradić na brdu, hajmo tamo da popijemo kafu.' Svratimo u gradić, oduševimo se time koliko su svi slični a skroz različiti. Popijemo kafu, prošetamo, pa nastavimo vožnju koja je sama po sebi pravo uživanje. Onda shvatimo da je vreme za sladoled, i svaćamo u narednu tvrđavicu na brdu. I tako u krug. U potpunosti smo doživeli izraz la dolce vita. :)


Jedino mesto gde nismo uspeli da unesemo nikakve kalorije je mali i presladak Fonterutoli. Ovde nećete videti nijednu prodavnicu, restoran, a verovatno ni ljude. Zato je sve prepuno šarma, zelenila i cveća. :)



Kasnije tog dana stižemo u Sienu, noćimo, pa nastavljamo svoj put kroz Toskanu. Rešili smo da sačekamo i doručkujemo u Montalćinu. Koliko je to dobra odluka bila! Gradić utvrđenje, sa pravim zamkom. A pogled sa doručka, pa evo ga dole. I to je samo jedan deo. Panorama od punih 180 stepeni, sa utvrđenjem levo i desno i brdima u sredini. Obzirom da smo za doručak naručili 'doručak za dvoje', mislim da smo u jednom obroku uspeli da probamo sve domaće proizvode ovog dela Toskane. I ne, neću vam reći koliko smo se ugojili na ovom putovanju. :)



Ok, vreme je da nastavimo ka Montepulćijanu jer ipak je vreme za sladoled! Ovaj grad je veći od ostalih, ali smo njega najmanje obišli jer je trebalo na vreme da stignemo u Ćivitavekiju i ukrcamo se na trajekt za Sardiniju. Deo grada koji smo obišli je šarmantan i brdovit, pogledajte samo pod kojim nagibom ljudi uživaju u svojoj čaši vina. :)



U povratku sa mora, u planu je bio čuveni San Đeminijano. Srednjevekovno utvrđenje poznato po svojim velikim kulama. I pogađajte, najboljim sladoledžijama. :D



Čak sam se uzdržala da ga ufotnem pre nego što sam ga smazala. U pitanju je gelateria Del Dondoli, nagrađivana više godina zaredom kao svetski šampion u gelatu. Ako mene pitate, sladoled i gelato su dve različite stvari, jer nijedan sladoled nikada nije tako kremast kao italijanski sladoled. :)


A pobrinuli smo se i da sve ovo ne prođe bez selfija, jer naravno, moderni smo. :)


Gradić Rada nam nije bila ni na radaru, do nje nas je put spontano doveo. A mesto je toliko medeno i živahno, i u stvari, dosta poznato.


Sa svih strana se pruža predivan pogled. Ima dosta mladih i puno biciklista. Prvi put sam tokom celog puta kroz Toskanu videla butike i skroz moderne kafiće. Ali ipak je sve mirno usled opuštenog tempa stanovnika i posetioca ovog gradića. Teška srca sam otišla iz njega, jer sam znala da je ovo poslednja stanica u Toskani pre nego što se zaputimo ka Srbiji, posle skoro mesec dana našeg dolce italijanskog života.



Ono što je sigurno je da ćemo se, čim pre, vratiti na još poneki sladoled. :)